Todor
Prvo i prvo, nikad nije pokazano ni dokazano da je bio mužjak 🙂 Dobio je ime Todor tek onako, bez ikakvog posebnog razloga i tako je ostalo. I jedino je pile koje je imalo svoje ime. Nemam pojma koliki je životni vek ovih sovica, ali svake godine kažemo da je Todor opet doveo svoju gospođu pod naš krov. I neka je 😉
A počelo je jednom vrlo neprirodnom tišinom u dvorištu, kad je 5 haskija netremice gledalo u jednu tačku, bez da se pomere, bar pola sata. Odem do njih, pozdravim ih, pozovem svakog po imenu,.. ništa, ne reaguju. Kao hipnotisani su gledali u vrata radionice i mislio sam da se unutra uvukao jež ili lasica, možda zmija. U svakom slučaju, nešto živo im je preuzelo 100% pažnje i za mene tu nije bilo mesta 🙂
Pregledao sam radionicu (što je posao samo pro forme, tamo omanje krdo slonova može da se sakrije bez problema) ali ništa nisam ni video ni čuo. Najstrašnije mi je bilo, izlazim iz radionice, a oni svi pilje u mene i ne mrdaju. Dok se nije pomerio.
Tek maleni pokret, skoro pa neprimetan, u dovratku koji nije ni 5 cm širok, mala siva grudvica se pomerila tek toliko da vidim da tu nečeg ima. Tako smo se Todor i ja upoznali 🙂
Ma obrati pažnju na boju tog paperja i boju zida, tačno mu je majka znala gde da ga rađa, ako ispadne da se stopi sa sredinom 😀
E sad kreću muke, šta raditi s ovim piletom (koje btw ima noge br 47,5 sa jakim kandžama na krajevima, kad uhvati, ne pušta). Čika Gugl rekao da se sove gnezde u visini. Gledamo 2 sata u krošnju oraha, nije skroz ozeleneo, lepo se vide grane ali se ne vidi ništa što bi iole podsećalo na gnezdo. Nema nekih posebno debelih grana pa da je gnezdo u stablu, nema ničega!. Ali Gugl rekao to što je rekao pa smo se dosetili sledeće: imao sam već kofu sa izbušenim dnom (da se ne zadržava voda) , na dno stavili dosta slomljenih grančica, suve trave i malo mahovine i improvizovali gnezdo. Imao sam neki poduži kanap kupljen za nemampojmaštaćemi, na jedan kraj vežem čekić, gospođa drži drugi kraj i onda sam čekić bacio što sam više mogao u vrh oraha. kad je čekić pao, za jedan kraj kanapa smo vezali kofu, smestili Todora unutra, nahranili ga s par glistona koje sam nahvatao i kao zastavu na jarbol, podigli visoko u krošnju.
I tako je krenulo par dana “podizanje Todora”/”spuštanje Todora”, ko zastavu za jutarnji zbor i povečerje, nahranimo ga, napojimo (sve nekom podužom pincetom). Treći ili četvrti dan, radost – zateknemo u kofi pola miša, bila mu mama i ostavila mu večeru 🙂 A onda smo naučili kako da vidimo i mamu i tatu, uvek je jedno bilo na grani iznad samog gnezda, drugo malo sa strane. Povremeno su nestajali, ali po ostacima hrane koje smo nalazili u kofi, znali smo da ga posećuju redovno. Lepo je napredovao, mogao si da gledaš kako raste.
Jednog jutra, kofa je bila prazna. Nema Todora. Ok, navijali smo za to da se to desi jednog dana i fizički kontakt s njim sveli na minimum (jako se lako pripitome i vežu za čoveka, ali posle ne znaju u krošnjama ko je prijatelj a ko ne), ali je nekako bilo prebrzo. Još nije ni sve paperje odbacio, nekako nije ličilo da je već naučio da leti. Ali ok, nek mu je sa srećom, pomogli smo koliko smo mogli.
Dok…
Jednog dana, uđem u radionicu i čujem šum iz jednog ćoška. OK, miševi, Koja će dobiti kritiku što ne ispunjava svoje mačje dužnosti. Ali jok, znam kako miš zvuči a posebno što znam da miš ne obara gajbe! I vidim Todora kako pokušava da se Održi u nekom nemogućem položaju između dve gajbe. I dok sam mu prilazio, čujem šum iznad glave i tek tad shvatim gde je gnezdo. 🙂
Pojam “gnezdo na visokom mestu” ne mora da znači da je na najvišem mestu 🙂 Uopšte nije bilo u drvetu već u krovu radionice. Ova radionica je pravljena malo čudno (nisam ja majkemi, al stvarno nisam), tako što su napravljeni zidovi, a onda je preprečena gredama preko kojih je iskucan lim, pa ceo krov pokriven sa 10 cm blata, pa preko toga stavljene salonit ploče. Vremenom, miševi su kroz to blato prokopali milion kanala i uživali u svom mišarniku dok mama sova nije uletela, verovatno ih sve potamanila i kao Šmaug se raširila po celom krovu. Danas znam da postoje bar 3 ulaza u kuću porodice sova a kako uleću u taj uzani prostor između dve letve, treba videti pa poverovati. Nešto između imperijalnog ratnog broda i Top Gana, pod Yodinom palicom. Taman pomisliš da će se sova skrljati o krov, kad se skupi i samo uleti unutra kao metak. Sad kad smo znali gde je gnezdo, sve je bilo lakše, Ideš dvorištem i gledaš svoja posla i na merdevinama, bambusima, saksijama, stolu,… vidiš malu sovu koja strpljivo čeka da je neko vreti u gnezdo. Jedan sasvim običan posao, jel da?
