Bilo je jedno malo crno mače, nekoliko dana smo ga skrivali u kući ali nismo ni stigli da ga zavolimo kad je vlasnica kuće u kojoj smo živeli (i koja je zbog neke traume iz detinjstva mrzela mačke), provalila da je mače u našem delu i vrlo brzo smo morali da ga poklonimo dalje. I bili su neki mačići bačeni u šumu kraj puta kojim se silazi od očeve kuće u planini i koje smo slučajno čuli, potrpali u moju jaknu pa pravo nosili par km niz brdo do Lece, pa u Medveđu pa sve do Leskovca i tamo ih udomili.

Ali Maja, Maja je bila prva, prava NAŠA mačka. Kao što napisah u uvodi, i Maja je samo jedno jutro osvanula na dvorištu, rekla “ćao” na mačkanskom jeziku, ušetala u kuću i to bi bilo to. Bila je od onih “običnih”, “zelenih” mačaka i vrlo brzo je ušla u svoje prvo teranje. I rodila njih trojicu Direktora, Milutina i Milutinovog brata koji je za nas ostao bezimen jer vrlo brzo udomljen u drugi deo grada. Maja je dočekala i našeg prvog psa, haskinicu Asku i sa nama prolazila kroz sve stresove privikavanja psa i mačke sa mačićima pod istim krovom. Negde u pola tog procesa, pregazila su je kola na ulici (valjda najprometnija u Pančevu) tako da su Diša i Milutin vrlo brzo postali Askini i odrastali uz nju.

Kasnije je prošlo sijaset mačaka kroz našu kuću, ali će maja biti uvek ona PRVA.