Pre par godina, imali smo u plasteniku sortu paradajza koja se zove 100+1000. Nije baš da je bilo 1000 plodova, ali je sorta jedan besmisleno veliki grm prepun sitnih crvenih plodova, skoro kubni metar upletenih grana (ne skidaju mu se zaperci) i izgleda kao klupko vunice nakon igranja neke mačke. Završila sezona, krenemo gđa i ja da raspremimo plastenik i u grmu zateknemo golubicu upletenu kao u neku zamku, bez šanse da izađe na bilo koji način. Verovatno je sletela da pojede još koji od plodova kojih je bilo, možda se previše nagnula da dohvati neko zrno sa donjih grana i samo upala u to zamršeno klupko. Kad sam je izvadio iz grma, bila je toliko bez daha da nije ni pokušavala da raširi krila i poleti. Zato sam je stavio na rame i polako s njom šetao po dvorištu. Otišli smo do ulice (80 m dalje) jer tamo su četinari u kojima se gnezde golubovi, ali i dalje nije mrdala s mog ramena. Nakon više od pola sata, samo je prhnula krilima i odletela preko komšijske kuće. Valjda je rekla hvala na neki svoj način, ne znam. Ali je se često setim i pomislim jedno malo hvala na lepih pola sata jednog jesenjeg jutra 🙂