Oduvek sam želeo psa. Mislio sam da svi na svetu imaju po jednog, osim mene. Živeli smo u malom stanu i bez obzira na sva moja obećanja, objašnjenja i molbe, nije bilo šanse da moji roditelji dozvole da imamo psa. I kad smo preselili u Beograd, nisu promenili svoj stav – pas nije za u stan i TAČKA.

Šest godina kasnije, kad sam diplomirao i vrlo brzo se oženio, niša se nije promenilo. Tačnije, kad smo preselili u Pančevo, 7 godina smo živeli u dvorišnoj kući u kojoj je već bio pas, prelepa ženka vučjaka, Dona. Za nekog “našeg” psa nije bilo mesta. Ni za mačku (gazdarica ih nije podnosila).1997 smo odselili u drugu kuću, gde nas je usvojila Maja, prelepa domaća mačka. 1998 smo opet odselili i prvi put smo u kući bili sami, celo dvorište je bilo samo naše i mislim da nije prošlo nedelju dana od selidbe kad nam je na vrata došla ženka haskija, Aska.

Tada je počela odiseja Mare Pannonium Kenel.