Ako odrastaš uz horor filmove sedamdesetih, sove su ti simbol za mračna, jeziva i prljava mesta iz kojih će svakog časa izleteti nešto još strašnije da ti učini zlo. Mnogo kasnije, filmovi o Hariju Poteru su u mnogome popravili ovu sliku i sove su simpatična stvorenja, ogromnih očiju i još većeg raspona krila koje uglavnom žive noću. I tu se moje znanje o sovama uglavnom završavalo. Dok se nije pojavio Todor.

Nakon njega, naučili smo mnogo o sovama, posebno o vrsti koja živi u našem krovu, ćuk ili kukumavka, koja se nekad više, nekad manje oglašava posebnim glasom kojim:

– tera glodare u beg i tako ih pronalazi i hvata

– označava teritoriju

– doziva partnera za parenje

– viče na sve što mrda po dvorištu u vreme kad ima piliće

– viče na nas dvoje kad sednemo pod orah da popijemo kafu.

Posebno noću 🙁 OK, sad smo se već navikli, ali bilo je baš dugih, neispavanih noći.

Ali nema veze, već 7-8 godina, sove su stalni članovi naše menadžerije i svake godine imamo priliku da bar jedno pile držimo par minuta u ruce. One se jako brzo pripitome i naviknu na čoveka, ali onda ne znaju ko je prijatelj a ko nije kad su u prirodi i brzo stradaju. Zato se trudimo ad fizički dodir svedemo samo na ono što je neophodno.

Btw, ako Vam zatreba savet o sovama (ili pticama uopšte) obratite se Društvu za zaštitu i proučavanje ptica, fin svet, uvek spremni da pomognu dobrim savetima a imaju i nešto spremljenog materijala za najčešća pitanja. Nama su puno pomogli, hvala 🙂